Na kraju 2022. godine u kojoj je naša organizacija pokrenula humanitarnu akciju „Knjige za humanost“, donosimo vam intervju sa čovekom koji je svedočio jednoj epohi, događajima, ljudima i našoj nesreći. Autor naše najtraženije knjige „Rat na Baniji“, Slobodan Tarbuk, učinio nam je čast, da prvi put posle 1995. godine, sa našim novinarom saradnikom, razgovara otvoreno, o svojoj knjizi, iskustvima i jednoj tragediji koja je iza nas, a čije posledice naš narod i danas živi. Otvoreno i direktno, kakav je i naš sagovornik, intervju vam prenosimo u celosti:
Una Serbica:
Poštovani Slobodane, pre svega, hvala Vam u ime organizacije što ste donirali svoje knjige za pomoć našim sunarodnicima, i što ste prvi put nakon 1995. godine, pristali da govorite u jednom intervjuu.
Vaša knjiga „Rat na Baniji“, koju ste donirali našoj organizaciji, kako bi donirana sredstva išla za humanitarnu pomoć našim izbeglim Krajišnicima, je najtraženija knjiga naše akcije „Knjige za humanost“. Posle 30 godina od rata, po Vašem mišljenju, koja su to pitanja na koja naši Krajišnici nemaju odgovor i traže ih kroz Vaše svedočenje u ovoj knjizi?
Slobodan Tarbuk:
Mnogi moji Krajišnici, nisu mogli da shvate i da razumeju, kako je početkom kraja 20.veka, mogla ponovo da vaskrsne ideja NDH sa Franjom Tuđmanom na čelu. Srbi Krajišnici su skupo platili, sopstvenom krvlju, stvaranje nove Jugoslavije, verovali su joj i nikako nisu mogli prihvatiti da se Jugoslavija raspada, kao i 1941. godine. Jednostavno rečeno, sve se ponovilo, samo su drugi datumi i ličnosti u pitanju. Na žalost, 1995. godine svima nam je postalo jasno da nova - stara NDH, ne bi ni nastala da nije imala podršku Vatikana, Nemačke i Amerike. Verujući u parolu bratstva i jedinstva, Srbi iz Krajine, napustiše svoja ognjišta na kojima su vekovima opstajali. Čini mi se da su naši ljudi i dalje u neverici kako je istorija mogla da se ponovi, i kako su opet dovedeni u situaciju da beže iz svojih domova i sa svoje zemlje, gde su živeli generacijama unazad.
Una Serbica:
Skorije ste učestvovali u snimanju dokumentarnog filma za dansku televiziju, o učešću danskog mirovnog kontigenta, u sklopu UNPROFOR-a, u ratu na Baniji. Šta je zanimalo danske novinare, i šta biste rekli od čega je UNPROFOR-ovo prisustvo, uopšte zaštitilo naš narod, obzirom da se na zaštićenoj teritoriji, dogodio nezapamćen zločin proterivanja stanovništva?
Slobodan Tarbuk:
Da. Jedna danska TV ekipa, je došla u Srbiju sa namerom da traga za istinom o ulozi i držanju danskog bataljona u sastavu snaga UN-a (UNPROFOR) na Baniji. Tražili su od mene da dam izjavu, kao komandant 39. banijskog korpusa Srpske vojske Krajine. Izneo sam im, da su se u početku ponašali kao okupaciona sila, i da sam njihovom generalu Haselbergu, komandantu komande „Sever“ u Topuskom, predočio da postoji opasnost da se sukobimo sa njima, obzirom da nam plaše decu po selima Banije. Naime, oni su patrolirali sa vozilima, na kojima je bio spregnut mitraljez na stalku, nišandžija sa mitraljezom sa prstom na obaraču, a redenik sa municijom u mitraljezu. Istina, nakon mog razgovora i intervencije, general Haselberg je to prekinuo. Ako bi trebalo dati ocenu o ulozi snaga UN-a u Krajini, onda po mom mišljenju, one su imale ulogu da pripreme hrvatski napad na Krajinu. Evo na osnovu čega to iznosim. Sve te jedinice UNPROFOR-a su bile „leglo“ raznih obaveštajaca i hrvatsko - ustaške agenture, čime su prikupljali podatke o našim jedinicama, njihovom rasporedu, kao i praćenju stanja kod Srba i njihovom raspoloženju za odbranu. Mogu da navedem jedan konkretan primer. Na Baniji je pre danskog kontigenta, bio nigerijski bataljon. Jedan od oficira tog bataljona, perfektno je govorio srpski jezik. Svuda ga se moglo videti, a naročito u društvu sa našim ljudima. Poznat je po tome što su ga moji Glinjani nazvali Ćuks. Interesantno je da je gotovo bio omiljen, jer je voleo druženje i razgovor sa našim ljudima. Jedinice koje su dolazile u Krajinu, bile su određene od strane država, koje su podržavale Franju Tuđmana i njegovu novu NDH-a.
Una Serbica:
Vaša knjiga je svedočenje o tome kako ste kao oficir i Krajišnik branili svoju kuću i očevinu, baš kao i Vaš otac 1941. godine. Koja je najveća paralela te 1991. godine i 1941. godine? Zločini nad Srbima, politika genocida ili naše zablude i greške?
Slobodan Tarbuk:
Delimično sam na ovo pitanje odgovorio u prvom pitanju. Međutim, klica ustašluka je davno ponikla u Hrvatskoj, a posle 1945. godine, ona nije uništena. Ona je prikriveno radila do 1991. godine, kada su procenili da je pogodno vreme da se ustaški planovi u potpunosti realizuju. Srpski narod u Krajini nije imao drugog izbora 1991. godine, već da uzme oružje u ruke i brani svoje živote. Nije mogao dozvoliti novi pokolj u srpskoj crkvi u Glini, kao 1941. godine, i stratišta kao što su Jadovno, Jasenovac, Gradiška i druga. Vidite, sećam se jako dobro reči moga oca, kada mi je 1971. godine za vreme „MASPOK-a“ podivljao ustašluk rekao: „Sine, ovo će se sada lažno primiriti. Na žalost, ti ćeš dočekati, ja neću. Biće gore nego 1941. godine“. Pamtio sam to i dočekao da branim moj narod na Baniji, kako do toga ne bi došlo, na šta sam ponosan.
Una Serbica:
Knjigu ste posvetili borcima koji su položili najvrednije što čovek može dati, svoj život. Vaša knjiga je posvećena najhrabrijim sinovima Krajine i Banije. Sećamo li se dovoljno naših junaka, kroz pisanu reč i svedočenja?
Slobodan Tarbuk:
Moja knjiga je inicirana ratnicima Banije i njihovim porodicama. Moj skromni doprinos pamćenju, da se nikad ne zaboravi, ali isto tako da se nikad ne dozvoli genocid nad srpskim narodom. Mislim da naša udruženja ne poklanjaju dovoljno pažnje ljudima koji su ostavili svoje kosti na rodnoj Baniji i u Krajini. Uostalom, svake godine 04. avgusta, kada ustaše slave svoj krvavi pir, na našim sredstvima javnog informisanja, nema govora o 39. banijskom korpusu, kao da nikad nije ni postojao. Iako je prema hrvatskim izvorima, pružio izuzetno jak otpor, pri čemu su u napadu na Baniju, imali velike gubitke, a naročito na pravcu napada na Petrinju. Verovatno, to nekome smeta da se spominje. To je greh prema poginulim borcima, kao i prema drugim žrtvama. Ima autora koji su pisali i pišu o tragediji Srba iz Krajne, ali mislim da to još nije u obimu, koji je potreban radi naše dece i dolazećih generacija. Vidite da hrvatski „istoričari“ sada pišu, kako su Srbi od 1941-1945, klali i uništavali hrvatski narod. Ali ovo ne vredi komentarisati, to je po mom mišljenju, rezulat poremećenog uma. Moramo biti svesni činjenice, da ono što nije zapisano, nije se ni dogodilo.
Una Serbica:
Naš stradalni narod Krajine i dalje muče izbegličke muke. Jesu li njihove muke i patnje u matici, zaboravili i oni, koji na izbegličkim pitanjima grade lične pozicije? Ko danas brine o Krajišnicima?
Slobodan Tarbuk:
Naš narod iz Krajine, koliko je meni poznato, njih oko 17.000, još uvek nije stambeno zbrinuto, i kako mi to kažemo nema krov nad glavom. Do sada, siguran sam da se moglo učiniti više na zbrinjavanju Srba iz Krajine u matici Srbiji. Mi imamo izbeglička udruženja, podeljena regionalno. Nikako da objedinimo krovno udruženje za čitavu RSK, koje će težišno raditi na pomoći našem izbeglom narodu, i rešavanju njihovih problema pred institucijama države Srbije. Mislim da neki, tu tragediju koriste u političke svrhe, kako bi sebi priuštili lagodan život, a briga prema svom narodu im je sporedna stvar. Dozvolite me da vas podsetim na to, da je takvih bilo i za vreme rata u Krajini. Posle 1995. godine, u Srbiji je osnovan Komitet za brigu o izbeglicama iz Krajine, predsednik tog Komiteta bio je Borislav Mikelić, ugledni privrednik i društveno - politički radnik, kako je stalno predstavljan u javnosti. Za čitavo vreme postojanja ovog Komiteta, u Krajinu se nije vratio niti jedan kombi sa Srbima izbeglicama. Navodno, prema nekim informacijama je dobijao donacije u novcu, za zbrinjavanje naše sirotinje, a ako je to tačno, onda se postavlja opravdano pitanje, gde su i kako su završila ta sredstva. Komitet je organizovao da naši ljudi popišu svu imovinu, kako bi se od Hrvatske tražila protiv naknada. Komitet je prestao sa radom, bez ikakvog obaveštenja krajišnicima, koji su se lažno nadali da će ima bar nešto biti pozitivno rešeno. Kako vidim, slične stvari se i dalje događaju.
Una Serbica.
U jednom delu Vaše knjige, dajete istorijski osvrt na ulogu katoličkog klera od nastanka NDH 1941. godine, pa sve do nastajanja NDH 1991. godine. Kakva su Vaša saznanja o ulozi Katoličke crkve u dostavljanju oružja separatistima?
Slobodan Tarbuk:
Novu - staru NDH, prvi je priznao Vatikan, na čelu sa Papom Vojtilom. To svakako nije slučajno, obzirom da je katolički kler u Hrvatskoj, bio stalno kolevka ustaške ideologije. Od 1941-1945, oko 1.200 katoličkih sveštenika, učestvovalo je u uklanjanju, i nestajanju na druge načine, Srba, Jevreja i Roma. Dozvolite da vam ovo potkrepim, jednim, po mom mišljenju, indikativnim podatkom, odnosno istorijskom činjenicom. Katolički sveštenik, Krunoslav Draganović, bio je Pavelićev predstavnik ispred NDH, pri Svetoj stolici u Vatikanu. On je od maja 1945. do decembra 1948. rukovodio i organizovao tzv. „pacovske kanale“ kojima je organizovano obezbedio beg, krvavih zločinaca za Južnu Ameriku, između ostalih, Paveliću i Luburiću, kao i nacistima Adolfa Hitlera. Izdavao im je lažna dokumenta preko Instituta Sveti Jeronim u Rimu. Ovim „pacovskim kanalima” pobeglo je preko, 20.000 najokorelijih zločinaca. Krunoslav Draganović, je u Jugoslaviji proglašen ratnim zločincem, te je 1967. uhapšen u Trstu od strane UDB-e, tajne službe Jugoslavije, i sproveden u Beograd. Nakon izvesnog vremena, na volšeban način, je „osvanuo“ u Sarajevu, gde je postavljen za profesora na Katoličkom sveučilištu. Umro je kao „častan“ čovek 03. jula 1983. u Sarajevu. Postavlja se opravdano pitanje, koga je Draganović, krvnik, tako zadužio u rukovodstvu Jugoslavije, da mu spasi život i „očisti ga od krvi na rukama“.
Una Serbica:
Svedočite u knjizi o vremenu, kada su Srbi postali remetilački faktor, kako su nad njima sprovođeni napadi, provokacije i odpuštanja. Jesu li Vam poznata interna naređenja HDZ-a, o postupanja prema porodicama srpskih oficira?
Slobodan Tarbuk:
Srbi u Hrvatskoj su 1991. godine postali remetilački faktor, kojeg je trebalo ukloniti, kako ne bi remetio idilu za hrvatski narod u novoj NDH. Zvanično se baratalo i zvanično je plasirano preko sredstava javnog informisanja, kako je u pojedinim institucijama narušen nacionalni sastav u korist Srba. Težišno je bio udar na organe unutrašnjih poslova, što je bila gnusna laž. Međutim, njima je trebao, prvenstveno, etnički čist tadašnji Sekretarijat za unutrašnje poslove, kako bi upravo taj resor bio nosilac stvaranja njihovih oružanih snaga. U to vreme general pukovnik Martin Špegelj, dojučerašnji komandant 5.vojne oblasti, postaje predvodnik stvaranja ustaške oružane sile. On izdaje uputstva kako likvidirati oficire JNA, Srbe, i to tako da se po gradovima formiraju grupe koje su obučene u poštanske uniforme, i tako dolaze pred stanove oficira, a po otvaranju vrata, čoveku pucaju u stomak. Do nedavno komandant tim starešinama, sada postaje njihov krvnik. Porodice oficira su doživljavale vređanja i omalovažavanja, a stanovi Srba oficira su bili obeležavani na vratima, znakom za likvidaciju. U Zagrebu su navijači „Bad Blue Boys“ bili nagrađivani novčano, ako oštete vozila Srba oficira JNA.
Una Serbica:
Podcrtavate i spregu hrvatskih vlasti tokom godina uoči rata, sa ustaškom emigracijom i njeno dovođenje na državne funkcije. Kako se hrvatski nacionalizam uvukao u JNA, i po Vašim saznanjima, a citirajući Vašu knjigu, kakav je bio odnos hrvatskih nacionalista i hrvatskih komunista?
Slobodan Tarbuk:
Kako sam već pomenuo, posle završetka Drugog svetskog rata, ustaše su bežale u zemlje Južne Amerike, ali i u zemlje zapadne Evrope, SAD, i skandinavske države. Svuda su bili i boravili pod brigom i pažnjom obaveštajne službe države u kojoj borave. Primera radi, Gojko Šušak je boravio u Torontu, da bi početkom rata postao ministar odbrane Hrvatske. Obaveštajne službe su ove “kadrove” čuvali za razbijanje Jugoslavije i stvaranje hrvatske države. Neki visoki funkcioneri u Hrvatskoj održavali su stalnu vezu sa pojedinim rukovodiocima ustaške emigracije, kao Vladimir Bakarić, koji je bio šef Saveza komunista Hrvatske, a održavo je vezu sa dr Brankom Jelićem, koji je u Saveznoj Republici Nemačkoj rukovodio sa jednom od ustaških organizacija. Tako je Perica Jurić, postao šef Republičkog SUP-a, čiji je otac debelo platio da bi dobio tu funkciju. Sav taj ustaški ološ je 1991. godine došao u svoju državu, ali svakako uz podršku domaćih ustaša. Kako se dugoročno i planski stvaralo ustaško rukovodeće jezgro u državi, vidljivo je iz “revolucionarne” biografije Franje Tuđmana. Franjo Tuđman dobio je Spomenicu “1941” kao ratnik, iako to nije bio. On je to priznanje, dobio tako što je Marko Belinić, funkcioner hrvatske UDB-e, ubedio dvojicu svojih drugova da potpišu izjavu, kako je Franjo u Velikom Trgovištu “odrađivao” za Narodno - oslobodilački pokret. Tako je on napredovao u JNA, i došao u Personalnu upravu JNA. U Personalnoj upravi je počeo sprovoditi plan podmlađivanja. Šta se pod tim podrazumeva? “Čistio” je ratni kadar, ugledne i čuvene ratne komandante i generale, narodne heroje i dovodio i postavljao nove kadrove. Tako je narodni heroj i narodni heroj Banije, Rade Grmuša - Rara, otišao u penziju kao general - major. Tuđman se ponašao veoma bahato i osiono, što su iznosili narodni heroji i general - pukovnici, Dušan Korać i Pavle Jakšić. Veliki broj starešina ga je izbegavao, ako bi trebalo nešto da reše u Personalnoj upravi, odlazili su kod drugih starešina. Procenio je da bi 1971. godine kada počinje da buja ustašluk u Hrvatskoj, trebalo da zauzme mesto u tim događanjima. Na osnovu njegovog delovanja, uhapšen je 1972. godine i osuđen je na 2 godine zatvora. Njegova supruga Ankica, piše Titu sa molbom da se oslobodi. Književnik Miroslav Krleža obilazi Tuđmana, i teši ga, obzirom da je u zatvoru padao u depresivna stanja. Smanjuje mu se kazna na godinu dana, i na kraju na 9 meseci, koliko je i proveo u zatvoru, i izlazi na slobodu. Smatra se da je Miroslav Krleža nagovorio Tita, da se sve ovako završi, obzirom da je Krleža dolazio kod Tita, kad kod mu je palo na pamet, za njega nije postojao nikakav protokol. Moje kolege koje su bile na obezbeđenju Tita u rezidenciji, izneli su mi kako im je Krleža dojadio sa svojim dolascima Titu. Inače, Miroslav Krleža je potpisnik Deklaracije o hrvatskom književnom jeziku, koja je donešena od mnogih institucija Republike Hrvatske, kao preteča “MASPOK-a” 1971. godine.
Una Serbica:
Poznajete političke prilike u Hrvatskoj, i kako živi srpska nekolicina, jer nakon poslednjeg popisa, ne možemo reći ni manjina. Naš narod je pred nestankom u Hrvatskoj. Ima li života na Baniji i povratka, našim ljudima, bez obzira na žal za rodnim krajem?
Slobodan Tarbuk:
Političke prilike u Hrvatskoj, su oslikane u ogoljenom ustašluku i patološkoj mržnji prema svemu što makar ima srpski predznak. Za Srbe nema života u hrvatskoj - ustaškoj državi, njima se ostvarila patološka zamisao o nestanku Srba u njihovoj “lepoj domovini”. Na našoj Baniji, ostalo je staro i nemoćno srpsko stanovništvo, i to u malom broju, i žive, bolje rečeno preživljavaju, očekujući nažalost, od onih koji su ih dotele doveli, da im izađu u susret i pomognu. Znači, očekuju od vlastitog krvnika da im pomogne da opstanu. Taj mali deo našeg naroda živi u nenormalnim uslovima, a hrvatska vlast očekuje, da će prirodni zakon odraditi svoje, i da će nova - stara NDH biti etnički čišta na temeljnim ustaškim ustrojstvom.
Una Serbica.
Gospodine Tarbuk, zahvaljujemo Vam se na otvorenom razgovoru i molimo Vas da na kraju ovog razgovora uputite poruku našim ljudima.
Slobodan Tarbuk:
Mojim Krajišnicima, želim dobro zdravlje, da u porodičnoj harmoniji proslave naše praznike u januaru 2023. godine, a posebno našim ljudima koji nemaju svoj krov nad glavom, da poželim da u narednoj godini uspešno reše svoj stambeni problem. Zahvaljujem se i Vašoj humanitarnoj organizaciji, koja mi je omogućila da se obratim mojim Krajišnicima, obzirom da je od 1995. godine, ovo prvi put da javno istupam.
U Beogradu, 30.12.2022.Autor: novinar saradnik
Una Serbica
Knjigu "Rat na Baniji" Slobodana Tarbuka možete nabaviti uplatom novčane donacije na sledećem linku.
Budite donator! Pogledajte i ostale knjige iz naše akcije "Knjige za humanost".
VAŽNO: Prenošenje ovog teksta ili njegovih delova nije dozvoljeno bez prethodnog odobrenja Humanitarne organizacije Una Serbica. Možete nas kontaktirati na
