Isidora Sekulić, velika Srpkinja, prva žena akademik u Srbiji, rođena je 16.02.1877 u Mošorinu.

Po obrazovanju bila je doktorka filozofije, a matematičke i prirodne nauke diplomirala je u Pedagoškoj školi u Budimpešti, a uporednu književnost studirala je u Parizu, Londonu i Berlinu. Radila je kao nastavnica i bila upraviteljka Devojačke škole u Pančevu i profesorka matematike u Beogradu, sve do penzije. Postala je prva žena na mestu predsednika Udruženja književnika i jedna od osnivačica Udruženja nastavnika srednjih stručnih škola. Početkom Drugog svetskog rata, pokazala je svoju hrabrost i patriotizam, kada je odbila da potpiše Apel srpskom narodu, naručen od strane nemačkog okupatora u cilju stvaranja utiska kako su srpski intelektualci u Srbiji za saradnju sa okupatorom. Nakon rata, bila je među osnivačima Međunarodne organizacije pisaca i bila je jedina žena. Važila je za najobrazovaniju Srpkinju svog vremena. 1950 godine kao prva žena, postala je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Odbor akademika uvrstio ju je, 1993.godine, u spisak 100 najznačajnijih Srba.

Osim impozantnog obrazovanja i intelektualnog angažmana u naučnom, obrazovnom i kulturnom životu Srbije, sve nas, zadužila je i svojim književnim radom. Za sobom je ostavila mnoga književna dela kao što su: Pisma iz Norveške, Njegošu knjiga duboke odanosti, Zapisi o mom narodu, Kronika palanačkog groblja i dr.

Govorila je 6 svetskih jezika, prevodila i pisala dela naših i svetskih autora. Umrla je u Beogradu 05.04.1958.