Posle knjige o stradanju banijskih Srba u logoru Mauthauzen, u Drugom svetskom ratu, i knjige pesama „Krst i pet kamenova“, u kojoj je poslednji ciklus posvećen takođe stradalnicima u istom nacističkom logoru, Miloš Bajić javlja se novom knjigom poezije. I takođe na stradalništvo asocirajućeg naslova – „Niko nema svoje otadžbine“. Poezijom nove zbirke Bajić nastavlja odnosno nadovezuje centralnu nit vodilju što mu se provlači kroz celi njegov pesnički opus. I s daljim pletenjem i tkanjem te niti, on je i proširuje, učvršćuje. Uokolo nje uporno je tragao za onim česticama reči i stihova, za tananim bojama slika kakve možda nismo uspeli otkriti u prethodnim njegovim knjigama. I sad ih je, te čestice, uspešno ugrađivao i ugradio u pesme ove, najnovije zbirke.

Bajić je 62 pesme ove knjige veoma pažljivo, s poštovanjem tematskog i poetskog njenog toka, podelio u četiri ciklusa: „U vijestima“, „Ljubav je došla u jesen“, „O nečemu sam želio da pišem“ i „U mjestima tame“.