Mnogo je simbolike u romanu "Izgubljene godine", već na samom početku je uvodna pesma iz filma Vatrene ulice iz 1984.g. "Nigde brzo", kojom autor oslikava svoju intimu, gde se pokretačke sile postepeno razvijaju da se sa zadrškom u nekoj tihosti sakupljaju različite emocije. Da čovek može biti poslednji kao i prvi. Da jednako može podneti jedno i drugo stanje. A tek prve rečenice, ''plodne i neplodne godine, site i gladne,' 'po narodnom verovanju da godina uoči rata redovno bude izuzetno plodna i mirisna, sa smenom pravilnih godišnjih doba kakva je bila i ta 1991.g. na Baniji. Nad čijom čudesnom šumom Šamarice se nadvila avet novog rata i raspada Jugoslavije. Autor postepeno uvodi čitaoca u živopisno mesto Dvor na Uni i život njegovih žitelja. Posebno mesto pripada glavnim junacima romana Savo Pauk, Franjo Serdar, Olja i Maja. Razumljivo, što je Simo protivnik svakog rata, on ima razumevanja za svoje junake u njihovim moralnim i političkim uverenjima, jer su pripadali različitim narodima.Savo je bio Srbin a Franjo Hrvat. Do rata veliki prijatelji, isto je bilo sa njihovim ženama. Iz toga prijateljstva sklopljeni su brakovi između Srbina Save i Hrvatice Maje kao i Hrvata Franje i Srpkinje Olje. Iz tih brakova rodila su se i deca. Tim povezanim nitima pretilo je zatiranje i kidanje istih veza,kao i sudbinsko pitanje jednog i drugog naroda.

Miloš Bajić